Nadležnosti

            Rad Javnog tužilaštva za ratne zločine zasniva se na unutrašnjem zakonodavstvu i međunarodnopravnim aktima.

            Članom 2 Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine određeno je da je ovo javno tužilaštvo nadležno da postupa u predmetima krivičnih dela:

• propisanih čl.370  do 384 i čl. 385 i 386 Krivičnog zakonika;
• za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine koja su navedena u Statutu međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju;
• za krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333 Krivičnog zakonika, ako je izvršeno u vezi sa krivičnim delima iz tač. 1) i 2) ovog člana.

            Za poslednje navedeno krivično delo, nadležnost ovog javnog tužilaštva ustanovljena je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine koji je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br.101/07 dana 06.11.2007. godine.

            Nadležnost ovog javnog tužilaštva obuhvata postupanje u smislu zastupanja optužbe pred nadležnim sudovima u prvom stepenu, kao i povodom uloženog pravnog leka u drugom stepenu, ali i postupanje vezano za ulaganje vanrednih pravnih lekova.

            Odredbom člana 2. stav 1. tačke 9. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Sl.glasnik RS“, br.32/2013) propisano je postupanje Tužilaštva za ratne zločine (sada Javnog tužilaštva za ratne zločine) ukoliko je reč o krivičnim delima protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim ugovorom.

            Još jedna posebnost ovog javnog tužilaštva ogleda se u tome što je ono nadležno da postupa protiv počinilaca krivičnih dela koja su izvršena na teritoriji bivše SFRJ, bez obzira na državljanstvo počinioca ili žrtve.

            Svi državni organi dužni su da Tužilaštvu pruže potrebnu pomoć, naročito ukoliko je to vezano za krivični postupak ili se, pak, radi o otkrivanju krivičnih dela i pronalaženju učinioca. U tom smislu, državni organi su dužni da:

• obezbede blagovremeno odazivanje svog pripadnika, odnosno zaposlenog, uključujući i starešine organa ili organizacija, radi davanja obaveštenja i saslušavanja u svojstvu osumnjičenog ili svedoka kao i
• bez odlaganja predaju svako pismeno ili drugi dokaz koji poseduju, ili na drugi način saopšte informacije koje mogu da pomognu u otkrivanju učinilaca ratnih zločina.