|
 Srbija
se, i u tranziciji, možda preciznije nego u godinama
koje su joj prethodile, deli na sudije i «sudije», na
novinare i «novinare». Istina je u toj podeli crta. U
tom razgraničavanju, kada je pak o političarima reč,
nedostaju vizionari.
Koja je to vizija koja zemlju pokreće ka cilju. Koji je
to cilj? Demokratsko, slobodno, pravedno društvo?
Određeno prema svojoj prošlosti pa samim tim i
budućnosti?
Nema tog konsenzusa.
Između dva broja «Pravde u tranziciji», u Beogradu su
opet govorile žrtve. Progona, terora. Govorile su i
silovane žene iz Foče, i silovana devojka u hotelu «Paštrik».
Taj glas žrtava na javnoj sceni govorio je opet tiho,
nema prostora od zaglušujuće buke političke borbe za
glas više.
Kada je južnoafrička novinarka Antji Krog, izveštavajući
o radu Komisije za istinu i pomirenje u Južnoj Africi,
napisala knjigu o tim danima, u podnaslovu knjige je
napisano: «Krivica, tuga i granice praštanja». U uvodu
knjige stoji: «Južnoafrikanci koji su prokrčili mučan
put do izbora 1994. godine znali su da se glasovi žrtava
moraju čuti ukoliko zemlja želi da potpomogne miran
prelazak u demokratiju» («Zavičaj moje lobanje», Antji
Krog, «Samizdat B92»).
Ovde je «miran prelazak u demokratiju» značio praštanje
druge vrste.
Zato je svaki glas žrtve dragocen, gde god se on u ovoj
zemlji čuo. Koliko god zvučalo paradoksalno, on je ta
vizija koja na političkoj sceni nedostaje.
Jasna Janković
|
