Srbija
je zapuštena, ogrezla u krvi i zločinima, parafraziram
Latinku Perović sa jednog od retkih skupova na kojima
uzima reč. Bila je u pitanju jedna od onih godišnjica.
Poput otmice (tada još nije bilo prvostepene presude,
samo slutnje, više od osnovane sumnje, da je u pitanju
svirepo ubistvo) Ivana Stambolića, ili Srebrenice, ili
možda jedna od poslednjih petooktobarskih godišnjica bez
ubijenog premijera. Nažalost, svejedno. Od te misli i
danas se loše osećam jer je surovo, precizno istinita.
Plemenita je ideja kažnjavanja onih koji su učestvovali
o projektovanju i izgradnji takve Srbije i „niko u
komandnom lancu neće biti pošteđen“ (Vladimir Vukčević,
tužilac za ratne zločine). Ta ideja pokrenula je ovaj
časopis. U iskrenom pokušaju da se doprinese da se
Srbija iz prvog reda ovog teksta dekomponuje, razgradi.
Da pruži ruku pomirenja žrtvama, pre svega.
U prvom broju "Pravde u tranziciji" pišu i govore
tužioci, sudije i oni koji ih podržavaju, a taj krug
nije nimalo tesan, ni usamljen.
Javnost Srbije mora da bude jasno informisana o tome šta
se sa pravdom u tranziciji zbiva. I o tome što je dobro,
još više i oštrije o tome šta sa tom pravdom ne valja
Na ovim stranicama pravda u Srbiji ima svoje saučesnike.
I ne samo u Srbiji.
Srbija
je zapuštena, ogrezla u krvi i zločinima, parafraziram
Latinku Perović sa jednog od retkih skupova na kojima
uzima reč. Bila je u pitanju jedna od onih godišnjica.
Poput otmice (tada još nije bilo prvostepene presude,
samo slutnje, više od osnovane sumnje, da je u pitanju
svirepo ubistvo) Ivana Stambolića, ili Srebrenice, ili
možda jedna od poslednjih petooktobarskih godišnjica bez
ubijenog premijera. Nažalost, svejedno. Od te misli i
danas se loše osećam jer je surovo, precizno istinita.